Svako ima jednu drugaricu iz Bosne

Ćao svima! Moje ime je Dejna, i da, ja sam ta drugarica iz Bosne. Odlučih da pišem o onome u čemu će se pronaći svako od vas ko je napustio svoj rodni grad da bi postao student.Dejna Šmitran

Već u šestom razredu osnove škole sam znala da ću upisati fakultet u Novom Sadu. Da, moj stariji brat je studirao u Novom Sadu, i često u životu idem njegovim stopama, pa tako i u ovoj odluci. Od prve posjete ovom gradu, ostalo mi je u pamćenju samo topla čokolada iz Atrijuma i suze prolivene za bratom koji ostaje tu, a ja se moram vratiti kući. Suze od 265 kilometara.

Devet godina nakon tih suza, dolazi dan kada ja napuštam kuću i odlazim u Novi Sad.

Od dana kada sam primljena na fakultet kreće jedva čekanje odlaska, bježanja od istih ljudi, istih priča, istih dešavanja, jer  sve je dosadilo, i samo želim da odem u neki novi svijet.

Sve je savršeno spakovano, jedan kofer, drugi kofer, putna torba, ruksak. Mama me provjerava, jesam li stavila index, ključeve, imam li vodu, sendviče,… a pasoš? Pasoš, onaj koga sam voljela i jedva čekala da ga uzmem kada krećem na putovanja, postao je nešto što ne želim da vidim.

Od momenta kada je mama rekla pasoš,  u meni počinju da se lome sve stijene koje su do tada bile prejake, počinjem da shvatam šta se dešava u mom životu i da ja ne odlazim na dan,mjesec ili godinu, već odlazim sama u nepoznato. Otvaram novu stranicu i počinjem novi život.

Sve stijene se lome u meni, ali ne dam da oni to vide. Uzimam sve stvari i stavljam ih u auto, pokušavajući da samo gledam u pod i ne ostvarim ni jedan kontakt očima sa ljudima koji se nalaze ispred kuće. Krećem da se pozdravljam. Prvo mama i tata, u tom momentu  najjači ljudi na svijetu. Ne govore ništa previše, samo da se čuvam i  javim kada stignem. Steže mi se grlo i više ne pričam, samo klimam glavom. Poslije njih baka i djed, kažu kao i uvijek: “Jedi, nemoj biti gladna, nazovi nas ponekad“ , te djed gura u džep još po neki dinar da se nađe. Pored njih stoji moj pas, kao da zna da me neće vidjeti bar mjesec dana, pa sve skače po meni i osjećam da je i on rekao: „Falićeš mi“. Na kraju sjedam u auto i dok odmičemo od kuće, mahajući svojim voljenima, gledam u kuću i razmišljam: „ Da, sada sam otišla, ali ovo će biti dom  čija će vrata uvijek biti otvorena za moje dolaske.“ Ponovo se javljaju suze od 265 kilometara.

Na početku,  svaki dan razmišljaš koliko ti nedostaje kuća, porodica, prijatelji, tvoj grad. Telefon ti postane najbolji prijatelj, jer naučiš sve moguće da radiš dok se dopisuješ. Gledaš stare slike i prisjećaš se lijepih trenutaka na ulicama koje dobro pamte tvoje korake. Nikada mi nije i neće mi biti teško preći 530 kilometara u tri dana, samo da bi vikend provela kod kuće.

S vremena na vrijeme se javi nedostajanje onoga da te neko dočeka sa ručkom na stolu, da te pita kako je prošao dan, da galami na tebe što nisi spremila sobu, da ti broji što ne učiš, da te pošalje šest puta dnevno u prodavnicu, da te nazove i pita gdje si do sada…

25497125_992632214218936_133924153_nNa fakultetu sam upoznala divne ljude, moje kolege i moje prijatelje za cijeli život, te oni čine moj boravak u Novom Sadu predivnim i za pamćenje. Međutim, uvijek tu postoji ono ali… Ali ja ću uvijek zaplakati kada se kao sada sjetim svoga odlaska i moje mame kako mi maše ostajući ispred kuće.

I nikada me ne pitajte zašto živim za petak, a mrzim nedelju.

Autor: Dejna Šmitran

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *